ВОЈВОДИНА
Устав Републике Србије, у члану 182, каже: ,,Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија.`` Данас, 2012. године, Српски народ обележава стогодишњицу Првог балканског рата, у којем је војска Краљевине Србије ослободила Стару Србију (Косово, Метохија, Рашка, Македонија и Скадар). С друге стране, навршава се и 94 године од како су ослобођени Срем, Банат, Бачка и Барања прогласиле уједињење са Краљевином Србијом. И као што кнез Лазар Хребељановић није могао замислити да ће након више од 600 година у Србији бити свакодневно емитоване телевизијске серије које величају турске султане и освајаче, тако ни Срби у Војводини нису ни слутили да ће за мање од једног века неко поново покушати да их одвоји од матице Србије!
У почетку… Срби су од давнина насељавали обале Дунава и Саве, где су вековима развијали своју цивилизацију. Доласком Мађара у панонску низију и стварањем њихове државе око 1000. године наше ере, подржане од римског папе и католичке цркве, Срби северно од Саве и Дунава падају под мађарску власт и постају део Угарске државе.
Србија је вековима била бедем читавоj Европи, бранећи је он најезде муслиманских освајача из Мале Азије. Србски витезови су се храбро борили за слободу свих европских народа, који му нису притекли у помоћ у боју на Марици, боју на Плочнику и боју на Косову, па им то није отежало да однесу победе. Међутим, србски отпор је почео да слаби, а никаква помоћ са стране није долазила. Зато је падом Смедерева, 1439. године, србски народ пао под ропство Османске империје. Турско ропство било је стравично. Иако они Србима нису бранили да спевају јуначке песме о својим националним херојима као што су кнез Лазар, Обилић и Марко Краљевић, њима није било довољно плаћати порез и бити покоран султану. Они су споводили и ,,данак у крви'', односно одузимање србске деце и њихово одвођење на обуку за турске јаничаре, који ће постати окосница оружаних снага њихове империје. Поред тога, свакога ко би пружио отпор, Турци би незапамћено казнили. Када је тај терор постао неиздржив, Срби су потражили спас у суседној Угарској.
Прву краткотрајну Српску државу на тлу данашње Војводине створио је цар Јован Ненад године 1526, и она је трајала годину дана. Овај талентовани српски војсковођа, који је истицао да је потомак српских средњовековних царева (мада то није историјски доказано), користећи сукобе међу угарским племством окупио је Србе и ослободио територију целе Бачке, Баната и јужног дела Угарске. Престоница му је била у Сегедину, а касније у Суботици, која је добила име по његовом благајнику и палатину (управнику двора) Суботи Врлићу (родом из Јагодине). Касније су Мађари освојили и срушили ову државу, а касније су ту територију прегазили Турци, али од онда међу Србима северно од Дунава постоји државотворна свест. На споменику цару Јовану Ненаду, који се данас налази на главном тргу у Суботици, зато су исписане речи: „Твоја је мисао победила!!!“
Када су хабсбуршке трупе отпочеле ослобађање панонске низије од Турака, тамошњи Срби су им помогли подижући општенародни устанак против Турака у Банату, 1594. године. Да би се осветили Србима Турци спаљују тело Светога Саве које се чувало у манастиру Милешеви. Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали, ал не спали славе, нити спомен Саве! Устанак је угушен у крви али се Срби нису дали покорити.
Под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, 1690. године, поробљену Србију напушта око 37.000 србских породица, односно 185.000 људи, остављајући за собом четири десетине празних сеоских насеља. Сви они стижу у Војводину.
Непосредно пре самог преласка Саве и Дунава, и насељавања Срба у Војводини и Славонији, патријарх Чарнојевић је упутио захтев аустријском цару Леополду I, тражећи да он одобри Србима црквену и школску аутономију, како би очували свој национални идентитет. Цар Леополд је то одобрио, уз услов да српски досељеници буду на служби аустријској војсци, као бедем од продора Османске империје у Европу. Тиме је и званично створена Војна крајина.
Срби су били окосница заштите Европе од Турака и Османске империје, која је сањала своје западне границе на Прагу и Бечу. Турска војска је представљала најмоћнију војну силу света у то доба, и веровало се да је питање часа када ће се заузети аустријска престоница. Европске дворове је посебно плашила и фанатична исламска мисао којом су се водили турски војници, који су јуришали на непријатељска утврђења, опасани динамитом и са Алаховим именом на уснама у тренутку погибије. Такав је био случај приликом неуспешног освајања Београда од стране султана Мехмеда II Освајача, и коначног освајања Београда од стране султана Сулејмана Величанственог. Европа је била задивљена Српским отпором, и Српским витезовима којима је небројано пута полазило за руком да потуку војску Османске империје. Зато су били радо виђени као војници у аустријској војсци. О томе најбоље сведочи повеља цара Фердинанда I Хабзбуршког, у којој он наводи: ,, ...овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе...``
Када је велики војсковођа принц Еуген Савојски (у чију славу је у другом светском рату названа 7. брдска СС дивизија) покренуо офанзиву у циљу ослобођења Србије од Турака, у његовој војсци поред Немаца најбројнији су били Срби из Војводине, који су се масовно јављали у војску како би допринели ослобођењу своје Отаџбине. Принц Еуген је остварио велике победе код Сенте (1697), Петроварадина (1716) и Београда (1717). Године 1716. ослободио је Банат. У генијалној опсади Београда, 1717. године, он је најпре заузео Земун из кога су турци побегли у реку, праћени подсмехом и гађењем. Затим је његова војска прешла мост преко реке и почела да копа ровове и поставила експлозив. Принц Еуген окупио је генерале и фелд-маршале и рекао им да ће у поноћ тврђава експлодирати и да онда крену у свеопшти јуриш. Тако је и било и Београд је освојен. После ове величанствене победе ослобођена је цела Србија од турског зулума, и успостављена је Краљевина Србија као крунска земља хабсбуршког цара, и са виртембершким војводом као гувернером који је владао у краљево име. Али после следећег аустро-турског рата, Београдским миром 1737, Србија је опет пала под турско ропство, а Српски народ предвођен Арсенијем Шакабентом поново се масовно иселио преко Саве и Дунава.
Срби граничари су били познати широм Европе по свом јунаштву, јер су се истакли не само у ратовима против Турске, већ и другим ратовима широм Европе у којима је Аустрија учествовала, а запажено је учешће Срба у опсади Стразбура у аустро-француском рату 1744. Готово да у Европи није било бољег и храбријег војника од Крајишког Србина. Ту чињеницу нису испуштали из вида ни турски освајачи из Мале Азије, када би кренули преко Дунава. Нешто на шта се често рачунало приликом таквих похода, јесте да би Срби који нису напустили поробљену Србију, могли да подигну устанак против Турака, те би њихова војска била погођена и нападом са две стране, и била би приморана да повуче све своје снаге са леве обале Дунава, како би угушили србске устанке. Све ово је довело да Срби стекну углед међу европским крунисаним главама, али и мржњу међу народима које нису красиле такве врлине и није пратио такав глас. Такви су на пример били Хрвати, који су некад полазили у војне походе заједно са Србима али који нису имали српски осећај за витештво па су починили многе покоље и злочине над цивилним становништвом, као покољ у Магдебургу након кога су преживели становници у катедрали у том граду поставили таблу са молитвом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!“
Један од виђенијих Срба у Крајини, био је гроф Ђорђе Бранковић, потомак средњовековне србске династије Бранковић, која је најпре имала у поседству области Косова и Метохије, а затим постала чувар србске државности, до турског освајања Смедерева 1439. године. Због изузетног залагања у борби против Турака, и предлога за стварање државе Илирије, која би била земља свих народа потомака илирског племена, аустријски цар Леополд I је Ђорђу Бранковићу доделио титулу грофа, 1683. године. Био је један од водећих људи приликом преговора Срба са аустријским царем, пред србску сеобу 1690. године. У својим намерама за обнављање србске деспотовине као државе Илирије је донекле и успео, када је подигао велику војску у Србији, и почео њено ослобађање. Двор у Бечу је подозриво пратио сваки Бранковићев потез, плашећи се да би након ослобођења Србије од Османске империје, могао кренути у ослобађање Војводине и Славоније, у којој су живели Срби. Годину дана пре сеобе Србе, аустријске власти су затвориле Ђорђа Бранковића у Бечу, да би га касније пребациле у чешки град Хеб. У притвору је био од 1689. године, па све до своје смрти 1711. године. У том периоду, Бранковић је написао неколико врло важних историјских радова, у којима је потврдио присусутво србског живља на Балканском полуострву много пре наводне сеобе Словена у VI веку.
Србске привилегије Цар Леополд је одобрио неколико привилегија србском народу у својој држави, у периоду од 1690. до 1695. године. Неке од њих су биле:
- црквена аутономија, којом је уређено право Срба да самостално бирају свог митрополита, односно управитеља своје цркве
- школска аутономија, којом је уређено право Срба на очување националног идентитета (вере, писма и језика).
Један од главних центара Срба у Војној крајини су били Сремски Карловци. У њима се налазило седиште Карловачке митрополије, а поред тога, ту је отворена и прва србска гимназија, 1791. године.
Србске привилегије су изгубиле на значају доласком на власт царице Марије Терезије, која је србског митрополита поставила искључиво у ранг верског поглавара, док су све србске школе у оквиру Српске православне цркве прешле у надлежност државе. Али Срби су и даље били изузети из свих феудалних обавеза према аустријском и мађарском племству и католичкој цркви и уживали су статус слободних грађана, за разлику од хрватских и словеначких сељака који су били кметови и коњушари.
Срби у Хабзбуршкој монархији су имали свој парламент – Сабор. Он је расправљао о сим важним питањима за Хабзбуршке Србе, и доносио све важне одлуке. Један од важнијих сабора је био Темишварски сабор, одржан 1790. године (на стогодишњицу од Велике сеобе Срба). На њему је изабран нови србски митрополит Стеван Стратимировић , који постаје један од главних верских поглавара код Срба. Поред овога, Сабор је тражио аутономију за Србе у Банату, али је бечки двор тај захтев одбио.
Због заосталих средњовековних друштвених односа, Српско друштво се још увек делило на племство, свештенство, грађанство и сељаштво, али, захваљујући царским привилегијама, Српски сељаци били су слободни и нису били у кметском положају. Међу племићким породицама су се истакли потомци патријарха Арсенија III Чарнојевића, али и многе друге породице које ће касније дати врло значајне личности србске историје. Настајао је све угледнији и богатији грађански слој Срба, посебно у Сремским Карловцима, Темишвару и Сент Андреји, али и у мањим урбаним срединама.
Главна окосница очувања националног идентитета Срба у Хабзбуршкој монархији била је Српска православна црква. Она је подизала многе цркве и манастире, у којима су се отварале Српске школе. Највише манастира је подигнуто на Фрушкој гори, која је због њих прозвана србска Света гора. Многи од ових манастира и цркава грађени су у барокном стилу, са високим звоницима, китњастим порталима и богато украшеним ентеријером.
Срби су успели да очувају своју традицију и културу најпре захваљујући својој цркви, али и многим истакнутим појединцима (интелектуалцима, писцима, сликарима...). Неки од њих су били историчар Јован Рајић, писац и сликар Захарија Орфелин, као и сликар Христофор Жефаровић који је осликао величанствене иконостасе србских цркава. Најзнаменитији од њих био је велики патриота и просветитељ, заштитник ћирилице и србског језика Доситеј Обрадовић, и који ће касније постати први Српски министар просвете. У његово време Срби са простора Хабсбуршке монархије прихватају најнапредније идеје просветитељства и рационализма, као и дух националне освешћености који ће се манифестовати када они у великом броју почну помагати србским револуционарима у деловима Србије окупираним од Турака.
Избијање Првог србског устанка 1804. године, затекло је Стевана Стратимировића на месту карловачког митрополита. Иако је јавно био одан аустријском цару, у тајности је помагао србске устанике и њиховог вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, којег је, поред материјалних добара, опремио и многим саветима.
Европске револуције 1848-1849. године, пробудиле су национални дух Срба и покренуле идеју за коначно ослобођење и уједињење. Зато су србске патриоте сазвале Мајску скупштину, за 1. мај 1848. године. Сабор је донео одлуку да се митрополиту Јосифу Рајачићу врати титула патријарха, Ђорђу Стратимировићу додели титула вожда, а Стевану Шупљикцу титула војводе. Именована је и делегација за свесловенски конгрес који се одржавао у Прагу те године. Сабор је формирао и Народни одбор, као извршни орган власти, а који је почео са формирањем локалних одбора по градовима и селима.
Како Србима нису били одобрени захтеви за стварање Српске Војводине, дошло је до рата између Срба и Мађара. Мађари су тада претили да ће мачем бити решено србско питање. Србима је убрзо стигла помоћ добровољаца из Србије, које је предводио војвода Стеван Книћанин, а Црна Гора је желела да упути 2000 војника, међутим тај план је пропао јер та војска није могла прећи преко турских територија. Ипак, Српску Војводину је бранило 21.000 војника, са преко 100 топова. Они су успели да одбране част Српства, без обзира што су били материјално слабији и без икаквог војног образовања и знања о вештити ратовања. У бици код Томашевца, војвода Стеван Книћанин је разбио надмоћнију мађарску коњицу. Мађари, који су прогласили независност и збацили хабсбуршку династију, су у контраофанзиву прешли почетком 1849. године, заузевши све територије до Панчева. У сваком случају, Срби нису попуштали у борби, и њихов отпор Мађарима се није смањивао. Мађарска револуција је угушена 1849. године, од стране Аустријанаца и Руса. Врховни заповедник Српске војске Стеван Шупљикац није дочекао крај сукоба.
Из захвалности Србима за помоћ у гушењу Мађарске револуције, аустријски цар је одобрио стварање аутономне области Војводство Србија и Тамишки Банат.
Војводство Србија и Тамишки Банат је званично створено 18. новембра 1849. године. Престоница се налазила у Темишвару, док су званични језици били Српски и Немачки. Према попису из 1850. године, у њему је живело 1.426.000 становника, од тога 347.000 Румуна и 321.000 Срба. Након 10 година од овог пописа, на следећем попису становништва биће готово 18.000 Срба више од Румуна. По питању религије, православног становништва је било 694.000, док су на другом месту били католици са 624.000 верника. Највећи србски град је био Нови Сад, са 100.000 Срба, које је на другом месту пратило 46.000 Немаца.
Иако је имало широку аутономију, Војводство је било потчињено одлукама Беча, што потврђује и титула великог војводе Војводства Србије и Тамишког Баната, коју је носио аустријски цар Франц Јозеф.
Срби нису били сасвим задовољни положајем Војводства Србије и Тамишког Баната, па су одржали Благовештенски сабор 1861. године, са намером да се омогући стварање нове аутономне области на простору Срема, доње Бачке и дела Баната, у којима су Срби чинили већинско становништво. Већину на овом сабору су чинили следбеници патријарха Јосифа Рајачића, који су имали подршку од Беча за своје захтеве. Мањину је предводио Светозар Милетић, који је захтевао договор са Мађарима, уместо позивање на привилегије старе 150 година, и њему је помоћ стигла од кнеза Михаила Обреновића. Одлуке које је усвојила већина су упућене у Беч. Цар је најпре обећао да ће размотрити и уважити њихове захтеве, али до тога никада није дошло. Године 1867. дошло је до нагодбе којом је створена Аустро-Угарска као дуалистичка држава Аустријанаца и Мађара, а цело Војводство враћено је у састав Угарске. Убрзо је и Војна Крајина развојачена односно укинута и стављена под мађарску управу.
Српска народна слободоумна странка Прва политичка организација Срба у Војводини била је Српска народна слободоумна странка, коју је основао Светозар Милетић. Основана је 1869. године у Великом Бечкереку. Милетић је написао политички програм странке, и постао је највећи борац за права Српског народа у Хабзбуршкој монархији. Био је адвокат и градоначелник Новог Сада, који је за његово време постао духовно и културно средиште Срба, познато као ,,Српска Атина``. У идеолошком смислу ова странка је пратила најнапредније политичке токове у Европи тог времена, борећи се за национално ослобођење, уставне слободе и права човека и грађанина, а против монархистичког апсолутизма и империјализма. У складу са овим идеалима, они су се борили за интересе свих Словена у Аустро-Угарској и против Нагодбе из 1867. На сабору 1870. године ова странка је иницирала да се црквено-народни сабор преименује у Српски народни сабор, а да све великодостојнике СПЦ као народне цркве више не бира црквена хијерархија већ сам народ. Две године касније њихови посланици одбили су да укажу феудалне почасти изасланику хабсбуршког владара, после чега је Сабор распуштен. Ова странка се касније распала на два крила, либерале и радикале. Радикали, које је предводио Јаша Томић, велики Српски патриота и непријатељ ционизма (написао је „Јеврејско питање“), доследније су се борили за србско национално уједињење и државотворну политику Срба северно од Саве и Дунава.
Заједно са још неколико истомишљеника, у Новом Саду Милетић је основао покрет Уједињена омладина српска, којој су приступиле многе знамените личности тога доба, попут војводе Марка Миљанова, Валтазара Богишића, Владимира Јовановића и других, a једно време јој је председавао велики просветитељ, народни учитељ и утопијски социјалиста Васа Пелагић. Овај покрет је убрзо прерастао у Дружину за ослобођење и уједињење српско, која је основана на Цетињу, уз подршку црногорског краља Николе Петровића.
Током Првог светског рата, Војводина се налазила у саставу Аустроугарске монархије. Срби су се нашли на удару власти која је на њих гледала као на непријатељски и реметилачки елемент, а сада је отпочела са масовним репресалијама. Након завршетка Првог светског рата и победе Краљевине Србије, 11. новембра 1918. године, дошло је до разједињења територија Аустроугарске. Најпре је Срем прогласио безусловно уједињење са Краљевином Србијом, 24. новембра, да би затим то учиниле и Бачка, Банат и Барања, 25. новембра, на великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена одржаној у Новом Саду. Скупштини је председавао велики патриота Јаша Томић (коме демократе и разне јеврејске организације данас руше споменике и мењају имена улица и градова која су дата у његову част). Тиме је окончана вековна борба Срба са обе стране Дунава за уједињење у једну државу. У Краљевини Југославији већи део данашње Војводине припадао је Дунавској бановини.
Након Другог светског рата, на власт у Краљевини Југославији су дошли комунисти, који су укинули монархију и формирали социјалистичку републику. Њена територија је била подељена на шест федералних јединица - република (Србија, Хрватска, Словеника, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија). Једино је Србија у свом саставу имала две аутономне покрајине (Војводина, Косово и Метохија), иако је по истом принципу могло бити формирано још аутономних јединица широм Југославије. Овиме је поново почело одвајање Војводине из састава Србије. Злогласним уставом из 1974. године, названим још и „гробар Југославије“, аутономним покрајинама дата су још већа овлашћења и оне су могле да блокирају сваку одлуку Републике Србије, а Србија није могла да се меша у њихова унутрашња питања. Велики Српски патриота, први председник Републике Србије Слободан Милошевић, видевши да такво стање може довести до тога да у случају распада Југославије аутономне покрајине у саставу Србије могу постати независне државе, иницирао је доношење новог устава Србије којима су њихове аутономије враћене у уобичајен оквир територијалне аутономије, а којим је гарантован суверенитет и територијални интегритет Србије. Тај Устав, након што га је на референдуму усвојила натполовична већина свих грађана Србије, усвојен је 28. марта 1990. године.
Након пада Милошевића у октобру 2000. године, нове марионетске власти покушале су поново да изврше издвајање Војводине из Србије. Иако је патриотски премијер Војислав Коштуница 2006. донео Устав којим је утврђен и гарантован територијални интеритет и суверенитет Србије над обе своје покрајине, следећа влада, предвођена ДС-ом, донела је противуставни статут којим су Војводини дата многа неуставна овлашћења. Ова овлашћења проглашена су неуставним од стране Уставног Суда Србије 2012. године и стављена ван снаге, али су представници ДС-а и аутономашких странака ЛСВ и СВМ, који су упркос губитку власти у Републици остали на власти у покрајини, најавили да неће поштовати те одлуке и да ће се жалити Европској унији. Они су рекли и да не признају легитимитет Устава Србије и председника републике Томислава Николића, зато што они нису добили већину гласова на територији АП Војводине. На тај начин они су показали да они не поштују уставност и законитост и државне органе Србије, и починили неколико кривичних дела за које је запрећена и затворска казна до 4 године.
У априлу 2013. године, током највеће кризе везане за бриселски ултиматум Србији да повуче своје државне институције из своје јужне покрајине Косова и Метохије, председник владе АП Војводине, бојан пајтић, предложио је покрајинској скупштини декларацију којом је желео да интернационализује питање Војводине и тако додатно ослаби позиције Републике Србије у одбрани свог суверенитета и територијалног интегритета. Та седница била је заказана управо за 10. април, дан независне државе хрватске, али није одржана услед негодовања огромне већине грађана Војводине који су српске националности и поштују своју државу Србију, што су показали и на великом народном митингу у Новом Саду где је затражена пајтићева оставка и расписивање покрајинских избора.
У почетку… Срби су од давнина насељавали обале Дунава и Саве, где су вековима развијали своју цивилизацију. Доласком Мађара у панонску низију и стварањем њихове државе око 1000. године наше ере, подржане од римског папе и католичке цркве, Срби северно од Саве и Дунава падају под мађарску власт и постају део Угарске државе.
Србија је вековима била бедем читавоj Европи, бранећи је он најезде муслиманских освајача из Мале Азије. Србски витезови су се храбро борили за слободу свих европских народа, који му нису притекли у помоћ у боју на Марици, боју на Плочнику и боју на Косову, па им то није отежало да однесу победе. Међутим, србски отпор је почео да слаби, а никаква помоћ са стране није долазила. Зато је падом Смедерева, 1439. године, србски народ пао под ропство Османске империје. Турско ропство било је стравично. Иако они Србима нису бранили да спевају јуначке песме о својим националним херојима као што су кнез Лазар, Обилић и Марко Краљевић, њима није било довољно плаћати порез и бити покоран султану. Они су споводили и ,,данак у крви'', односно одузимање србске деце и њихово одвођење на обуку за турске јаничаре, који ће постати окосница оружаних снага њихове империје. Поред тога, свакога ко би пружио отпор, Турци би незапамћено казнили. Када је тај терор постао неиздржив, Срби су потражили спас у суседној Угарској.
Прву краткотрајну Српску државу на тлу данашње Војводине створио је цар Јован Ненад године 1526, и она је трајала годину дана. Овај талентовани српски војсковођа, који је истицао да је потомак српских средњовековних царева (мада то није историјски доказано), користећи сукобе међу угарским племством окупио је Србе и ослободио територију целе Бачке, Баната и јужног дела Угарске. Престоница му је била у Сегедину, а касније у Суботици, која је добила име по његовом благајнику и палатину (управнику двора) Суботи Врлићу (родом из Јагодине). Касније су Мађари освојили и срушили ову државу, а касније су ту територију прегазили Турци, али од онда међу Србима северно од Дунава постоји државотворна свест. На споменику цару Јовану Ненаду, који се данас налази на главном тргу у Суботици, зато су исписане речи: „Твоја је мисао победила!!!“
Када су хабсбуршке трупе отпочеле ослобађање панонске низије од Турака, тамошњи Срби су им помогли подижући општенародни устанак против Турака у Банату, 1594. године. Да би се осветили Србима Турци спаљују тело Светога Саве које се чувало у манастиру Милешеви. Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали, ал не спали славе, нити спомен Саве! Устанак је угушен у крви али се Срби нису дали покорити.
Под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, 1690. године, поробљену Србију напушта око 37.000 србских породица, односно 185.000 људи, остављајући за собом четири десетине празних сеоских насеља. Сви они стижу у Војводину.
Непосредно пре самог преласка Саве и Дунава, и насељавања Срба у Војводини и Славонији, патријарх Чарнојевић је упутио захтев аустријском цару Леополду I, тражећи да он одобри Србима црквену и школску аутономију, како би очували свој национални идентитет. Цар Леополд је то одобрио, уз услов да српски досељеници буду на служби аустријској војсци, као бедем од продора Османске империје у Европу. Тиме је и званично створена Војна крајина.
Срби су били окосница заштите Европе од Турака и Османске империје, која је сањала своје западне границе на Прагу и Бечу. Турска војска је представљала најмоћнију војну силу света у то доба, и веровало се да је питање часа када ће се заузети аустријска престоница. Европске дворове је посебно плашила и фанатична исламска мисао којом су се водили турски војници, који су јуришали на непријатељска утврђења, опасани динамитом и са Алаховим именом на уснама у тренутку погибије. Такав је био случај приликом неуспешног освајања Београда од стране султана Мехмеда II Освајача, и коначног освајања Београда од стране султана Сулејмана Величанственог. Европа је била задивљена Српским отпором, и Српским витезовима којима је небројано пута полазило за руком да потуку војску Османске империје. Зато су били радо виђени као војници у аустријској војсци. О томе најбоље сведочи повеља цара Фердинанда I Хабзбуршког, у којој он наводи: ,, ...овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе...``
Када је велики војсковођа принц Еуген Савојски (у чију славу је у другом светском рату названа 7. брдска СС дивизија) покренуо офанзиву у циљу ослобођења Србије од Турака, у његовој војсци поред Немаца најбројнији су били Срби из Војводине, који су се масовно јављали у војску како би допринели ослобођењу своје Отаџбине. Принц Еуген је остварио велике победе код Сенте (1697), Петроварадина (1716) и Београда (1717). Године 1716. ослободио је Банат. У генијалној опсади Београда, 1717. године, он је најпре заузео Земун из кога су турци побегли у реку, праћени подсмехом и гађењем. Затим је његова војска прешла мост преко реке и почела да копа ровове и поставила експлозив. Принц Еуген окупио је генерале и фелд-маршале и рекао им да ће у поноћ тврђава експлодирати и да онда крену у свеопшти јуриш. Тако је и било и Београд је освојен. После ове величанствене победе ослобођена је цела Србија од турског зулума, и успостављена је Краљевина Србија као крунска земља хабсбуршког цара, и са виртембершким војводом као гувернером који је владао у краљево име. Али после следећег аустро-турског рата, Београдским миром 1737, Србија је опет пала под турско ропство, а Српски народ предвођен Арсенијем Шакабентом поново се масовно иселио преко Саве и Дунава.
Срби граничари су били познати широм Европе по свом јунаштву, јер су се истакли не само у ратовима против Турске, већ и другим ратовима широм Европе у којима је Аустрија учествовала, а запажено је учешће Срба у опсади Стразбура у аустро-француском рату 1744. Готово да у Европи није било бољег и храбријег војника од Крајишког Србина. Ту чињеницу нису испуштали из вида ни турски освајачи из Мале Азије, када би кренули преко Дунава. Нешто на шта се често рачунало приликом таквих похода, јесте да би Срби који нису напустили поробљену Србију, могли да подигну устанак против Турака, те би њихова војска била погођена и нападом са две стране, и била би приморана да повуче све своје снаге са леве обале Дунава, како би угушили србске устанке. Све ово је довело да Срби стекну углед међу европским крунисаним главама, али и мржњу међу народима које нису красиле такве врлине и није пратио такав глас. Такви су на пример били Хрвати, који су некад полазили у војне походе заједно са Србима али који нису имали српски осећај за витештво па су починили многе покоље и злочине над цивилним становништвом, као покољ у Магдебургу након кога су преживели становници у катедрали у том граду поставили таблу са молитвом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!“
Један од виђенијих Срба у Крајини, био је гроф Ђорђе Бранковић, потомак средњовековне србске династије Бранковић, која је најпре имала у поседству области Косова и Метохије, а затим постала чувар србске државности, до турског освајања Смедерева 1439. године. Због изузетног залагања у борби против Турака, и предлога за стварање државе Илирије, која би била земља свих народа потомака илирског племена, аустријски цар Леополд I је Ђорђу Бранковићу доделио титулу грофа, 1683. године. Био је један од водећих људи приликом преговора Срба са аустријским царем, пред србску сеобу 1690. године. У својим намерама за обнављање србске деспотовине као државе Илирије је донекле и успео, када је подигао велику војску у Србији, и почео њено ослобађање. Двор у Бечу је подозриво пратио сваки Бранковићев потез, плашећи се да би након ослобођења Србије од Османске империје, могао кренути у ослобађање Војводине и Славоније, у којој су живели Срби. Годину дана пре сеобе Србе, аустријске власти су затвориле Ђорђа Бранковића у Бечу, да би га касније пребациле у чешки град Хеб. У притвору је био од 1689. године, па све до своје смрти 1711. године. У том периоду, Бранковић је написао неколико врло важних историјских радова, у којима је потврдио присусутво србског живља на Балканском полуострву много пре наводне сеобе Словена у VI веку.
Србске привилегије Цар Леополд је одобрио неколико привилегија србском народу у својој држави, у периоду од 1690. до 1695. године. Неке од њих су биле:
- црквена аутономија, којом је уређено право Срба да самостално бирају свог митрополита, односно управитеља своје цркве
- школска аутономија, којом је уређено право Срба на очување националног идентитета (вере, писма и језика).
Један од главних центара Срба у Војној крајини су били Сремски Карловци. У њима се налазило седиште Карловачке митрополије, а поред тога, ту је отворена и прва србска гимназија, 1791. године.
Србске привилегије су изгубиле на значају доласком на власт царице Марије Терезије, која је србског митрополита поставила искључиво у ранг верског поглавара, док су све србске школе у оквиру Српске православне цркве прешле у надлежност државе. Али Срби су и даље били изузети из свих феудалних обавеза према аустријском и мађарском племству и католичкој цркви и уживали су статус слободних грађана, за разлику од хрватских и словеначких сељака који су били кметови и коњушари.
Срби у Хабзбуршкој монархији су имали свој парламент – Сабор. Он је расправљао о сим важним питањима за Хабзбуршке Србе, и доносио све важне одлуке. Један од важнијих сабора је био Темишварски сабор, одржан 1790. године (на стогодишњицу од Велике сеобе Срба). На њему је изабран нови србски митрополит Стеван Стратимировић , који постаје један од главних верских поглавара код Срба. Поред овога, Сабор је тражио аутономију за Србе у Банату, али је бечки двор тај захтев одбио.
Због заосталих средњовековних друштвених односа, Српско друштво се још увек делило на племство, свештенство, грађанство и сељаштво, али, захваљујући царским привилегијама, Српски сељаци били су слободни и нису били у кметском положају. Међу племићким породицама су се истакли потомци патријарха Арсенија III Чарнојевића, али и многе друге породице које ће касније дати врло значајне личности србске историје. Настајао је све угледнији и богатији грађански слој Срба, посебно у Сремским Карловцима, Темишвару и Сент Андреји, али и у мањим урбаним срединама.
Главна окосница очувања националног идентитета Срба у Хабзбуршкој монархији била је Српска православна црква. Она је подизала многе цркве и манастире, у којима су се отварале Српске школе. Највише манастира је подигнуто на Фрушкој гори, која је због њих прозвана србска Света гора. Многи од ових манастира и цркава грађени су у барокном стилу, са високим звоницима, китњастим порталима и богато украшеним ентеријером.
Срби су успели да очувају своју традицију и културу најпре захваљујући својој цркви, али и многим истакнутим појединцима (интелектуалцима, писцима, сликарима...). Неки од њих су били историчар Јован Рајић, писац и сликар Захарија Орфелин, као и сликар Христофор Жефаровић који је осликао величанствене иконостасе србских цркава. Најзнаменитији од њих био је велики патриота и просветитељ, заштитник ћирилице и србског језика Доситеј Обрадовић, и који ће касније постати први Српски министар просвете. У његово време Срби са простора Хабсбуршке монархије прихватају најнапредније идеје просветитељства и рационализма, као и дух националне освешћености који ће се манифестовати када они у великом броју почну помагати србским револуционарима у деловима Србије окупираним од Турака.
Избијање Првог србског устанка 1804. године, затекло је Стевана Стратимировића на месту карловачког митрополита. Иако је јавно био одан аустријском цару, у тајности је помагао србске устанике и њиховог вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, којег је, поред материјалних добара, опремио и многим саветима.
Европске револуције 1848-1849. године, пробудиле су национални дух Срба и покренуле идеју за коначно ослобођење и уједињење. Зато су србске патриоте сазвале Мајску скупштину, за 1. мај 1848. године. Сабор је донео одлуку да се митрополиту Јосифу Рајачићу врати титула патријарха, Ђорђу Стратимировићу додели титула вожда, а Стевану Шупљикцу титула војводе. Именована је и делегација за свесловенски конгрес који се одржавао у Прагу те године. Сабор је формирао и Народни одбор, као извршни орган власти, а који је почео са формирањем локалних одбора по градовима и селима.
Како Србима нису били одобрени захтеви за стварање Српске Војводине, дошло је до рата између Срба и Мађара. Мађари су тада претили да ће мачем бити решено србско питање. Србима је убрзо стигла помоћ добровољаца из Србије, које је предводио војвода Стеван Книћанин, а Црна Гора је желела да упути 2000 војника, међутим тај план је пропао јер та војска није могла прећи преко турских територија. Ипак, Српску Војводину је бранило 21.000 војника, са преко 100 топова. Они су успели да одбране част Српства, без обзира што су били материјално слабији и без икаквог војног образовања и знања о вештити ратовања. У бици код Томашевца, војвода Стеван Книћанин је разбио надмоћнију мађарску коњицу. Мађари, који су прогласили независност и збацили хабсбуршку династију, су у контраофанзиву прешли почетком 1849. године, заузевши све територије до Панчева. У сваком случају, Срби нису попуштали у борби, и њихов отпор Мађарима се није смањивао. Мађарска револуција је угушена 1849. године, од стране Аустријанаца и Руса. Врховни заповедник Српске војске Стеван Шупљикац није дочекао крај сукоба.
Из захвалности Србима за помоћ у гушењу Мађарске револуције, аустријски цар је одобрио стварање аутономне области Војводство Србија и Тамишки Банат.
Војводство Србија и Тамишки Банат је званично створено 18. новембра 1849. године. Престоница се налазила у Темишвару, док су званични језици били Српски и Немачки. Према попису из 1850. године, у њему је живело 1.426.000 становника, од тога 347.000 Румуна и 321.000 Срба. Након 10 година од овог пописа, на следећем попису становништва биће готово 18.000 Срба више од Румуна. По питању религије, православног становништва је било 694.000, док су на другом месту били католици са 624.000 верника. Највећи србски град је био Нови Сад, са 100.000 Срба, које је на другом месту пратило 46.000 Немаца.
Иако је имало широку аутономију, Војводство је било потчињено одлукама Беча, што потврђује и титула великог војводе Војводства Србије и Тамишког Баната, коју је носио аустријски цар Франц Јозеф.
Срби нису били сасвим задовољни положајем Војводства Србије и Тамишког Баната, па су одржали Благовештенски сабор 1861. године, са намером да се омогући стварање нове аутономне области на простору Срема, доње Бачке и дела Баната, у којима су Срби чинили већинско становништво. Већину на овом сабору су чинили следбеници патријарха Јосифа Рајачића, који су имали подршку од Беча за своје захтеве. Мањину је предводио Светозар Милетић, који је захтевао договор са Мађарима, уместо позивање на привилегије старе 150 година, и њему је помоћ стигла од кнеза Михаила Обреновића. Одлуке које је усвојила већина су упућене у Беч. Цар је најпре обећао да ће размотрити и уважити њихове захтеве, али до тога никада није дошло. Године 1867. дошло је до нагодбе којом је створена Аустро-Угарска као дуалистичка држава Аустријанаца и Мађара, а цело Војводство враћено је у састав Угарске. Убрзо је и Војна Крајина развојачена односно укинута и стављена под мађарску управу.
Српска народна слободоумна странка Прва политичка организација Срба у Војводини била је Српска народна слободоумна странка, коју је основао Светозар Милетић. Основана је 1869. године у Великом Бечкереку. Милетић је написао политички програм странке, и постао је највећи борац за права Српског народа у Хабзбуршкој монархији. Био је адвокат и градоначелник Новог Сада, који је за његово време постао духовно и културно средиште Срба, познато као ,,Српска Атина``. У идеолошком смислу ова странка је пратила најнапредније политичке токове у Европи тог времена, борећи се за национално ослобођење, уставне слободе и права човека и грађанина, а против монархистичког апсолутизма и империјализма. У складу са овим идеалима, они су се борили за интересе свих Словена у Аустро-Угарској и против Нагодбе из 1867. На сабору 1870. године ова странка је иницирала да се црквено-народни сабор преименује у Српски народни сабор, а да све великодостојнике СПЦ као народне цркве више не бира црквена хијерархија већ сам народ. Две године касније њихови посланици одбили су да укажу феудалне почасти изасланику хабсбуршког владара, после чега је Сабор распуштен. Ова странка се касније распала на два крила, либерале и радикале. Радикали, које је предводио Јаша Томић, велики Српски патриота и непријатељ ционизма (написао је „Јеврејско питање“), доследније су се борили за србско национално уједињење и државотворну политику Срба северно од Саве и Дунава.
Заједно са још неколико истомишљеника, у Новом Саду Милетић је основао покрет Уједињена омладина српска, којој су приступиле многе знамените личности тога доба, попут војводе Марка Миљанова, Валтазара Богишића, Владимира Јовановића и других, a једно време јој је председавао велики просветитељ, народни учитељ и утопијски социјалиста Васа Пелагић. Овај покрет је убрзо прерастао у Дружину за ослобођење и уједињење српско, која је основана на Цетињу, уз подршку црногорског краља Николе Петровића.
Током Првог светског рата, Војводина се налазила у саставу Аустроугарске монархије. Срби су се нашли на удару власти која је на њих гледала као на непријатељски и реметилачки елемент, а сада је отпочела са масовним репресалијама. Након завршетка Првог светског рата и победе Краљевине Србије, 11. новембра 1918. године, дошло је до разједињења територија Аустроугарске. Најпре је Срем прогласио безусловно уједињење са Краљевином Србијом, 24. новембра, да би затим то учиниле и Бачка, Банат и Барања, 25. новембра, на великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена одржаној у Новом Саду. Скупштини је председавао велики патриота Јаша Томић (коме демократе и разне јеврејске организације данас руше споменике и мењају имена улица и градова која су дата у његову част). Тиме је окончана вековна борба Срба са обе стране Дунава за уједињење у једну државу. У Краљевини Југославији већи део данашње Војводине припадао је Дунавској бановини.
Након Другог светског рата, на власт у Краљевини Југославији су дошли комунисти, који су укинули монархију и формирали социјалистичку републику. Њена територија је била подељена на шест федералних јединица - република (Србија, Хрватска, Словеника, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија). Једино је Србија у свом саставу имала две аутономне покрајине (Војводина, Косово и Метохија), иако је по истом принципу могло бити формирано још аутономних јединица широм Југославије. Овиме је поново почело одвајање Војводине из састава Србије. Злогласним уставом из 1974. године, названим још и „гробар Југославије“, аутономним покрајинама дата су још већа овлашћења и оне су могле да блокирају сваку одлуку Републике Србије, а Србија није могла да се меша у њихова унутрашња питања. Велики Српски патриота, први председник Републике Србије Слободан Милошевић, видевши да такво стање може довести до тога да у случају распада Југославије аутономне покрајине у саставу Србије могу постати независне државе, иницирао је доношење новог устава Србије којима су њихове аутономије враћене у уобичајен оквир територијалне аутономије, а којим је гарантован суверенитет и територијални интегритет Србије. Тај Устав, након што га је на референдуму усвојила натполовична већина свих грађана Србије, усвојен је 28. марта 1990. године.
Након пада Милошевића у октобру 2000. године, нове марионетске власти покушале су поново да изврше издвајање Војводине из Србије. Иако је патриотски премијер Војислав Коштуница 2006. донео Устав којим је утврђен и гарантован територијални интеритет и суверенитет Србије над обе своје покрајине, следећа влада, предвођена ДС-ом, донела је противуставни статут којим су Војводини дата многа неуставна овлашћења. Ова овлашћења проглашена су неуставним од стране Уставног Суда Србије 2012. године и стављена ван снаге, али су представници ДС-а и аутономашких странака ЛСВ и СВМ, који су упркос губитку власти у Републици остали на власти у покрајини, најавили да неће поштовати те одлуке и да ће се жалити Европској унији. Они су рекли и да не признају легитимитет Устава Србије и председника републике Томислава Николића, зато што они нису добили већину гласова на територији АП Војводине. На тај начин они су показали да они не поштују уставност и законитост и државне органе Србије, и починили неколико кривичних дела за које је запрећена и затворска казна до 4 године.
У априлу 2013. године, током највеће кризе везане за бриселски ултиматум Србији да повуче своје државне институције из своје јужне покрајине Косова и Метохије, председник владе АП Војводине, бојан пајтић, предложио је покрајинској скупштини декларацију којом је желео да интернационализује питање Војводине и тако додатно ослаби позиције Републике Србије у одбрани свог суверенитета и територијалног интегритета. Та седница била је заказана управо за 10. април, дан независне државе хрватске, али није одржана услед негодовања огромне већине грађана Војводине који су српске националности и поштују своју државу Србију, што су показали и на великом народном митингу у Новом Саду где је затражена пајтићева оставка и расписивање покрајинских избора.